ОШ " ВЕЛИЗАР СТАНКОВИЋ КОРЧАГИН" - В. Шиљеговац
НИЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ДРУГОМ ДАТИ

О нама


 
 

 
Основна школа "Велизар Станковић Корчагин" у Великом Шиљеговцу
 
              Од 1382. године, када се Велики Шиљеговац по први пут помиње као насеље, на простору између Крушевца и Алексинца није било државних школа. Писмености су децу обучавали приватни учитељи и црквењаци из оближњег манастира Свети Роман. Тек 1865. године подигнута је школска зграда, у центру Великог Шиљеговца, коју  тадашњи министар просвете кнежевине Србије Милан Милићевић описује као једну од лепших у Србији. Први учитељи су били Сима Поповић, Мијат Јаковљевић и Здравко Петровић.   Дуг је и тежак пут  којим је школа прошла, али се кроз тешкоће и борбе, кроз рад и залагање, развијала и напредовала. Kроз  њу је прошла плејада сјајних просветних радника – учитеља, наставника и професора, који су иза себе остављали и оставили видне и вредне трагове свог стваралачког, трагалачког и просветитељског рада. Кроз њу је прошла 141 генерација ученика, бивших, садашњих и будућих изузетно поштених  прегалаца, ратара и ратника, радника и стручњака најразличитијих профила, оних који су се расули широм земље, али у већини оних који су остали верни завичају и убрзавали његов ход и напредак.
              Школа је четри пута прекидала свој рад, први пут 1876. године, у време српскотурског рата, када је до темеља сагорела, када је и цело село спаљено и сравњено са земљом а народ отишао у збег. Сведок те трагедије и народне туге беше  млади наредник српске војске, будући њен славни војвода, Живојин Мишић, и о томе остави у својим успоменама узбудљиву белешку. Прве личности у селу и најписменији људи, учитељ Сима Поповић, председник општине Лазар Динић и прота Аврам Јовасновић, парох великошиљеговачки, својски су се заложили за подизање нове школске зграде, и успели су у томе. Па је већ 1886. године сазидана нова и лепша школа, на месту где се и данас налази, на брду изнад  варошице, по многима на најлепшем месту у насељу. Школа  је својом величином и лепотом служила на част читавом селу. Почетком деведесетих година повећава се број ученика у школи тако да се 1893. отвара  друго одељење. Исте године су први пут пошла у школу и женска деца.
              Доласком Сретена Динића, бившег ђака ове школе, за учитеља, 1900. године, Шиљеговац се нагло развија. Те године, 11. децембра,  одржана је оснивачка скупштина  Земљорадничке задруге у Великом Шиљеговцу. Сретен Динић је, уз стручну помоћ доктора Живојина Ђорђевића, зоолога и ондашљег професора  универзитета, организовао  изградњу рибњака, а уз помоћ Савеза земљорадничких задруга Србије  и коришћење  вештачког  ђубрива на огледним парцелама. У првој деценији двадесетог века, у време док је у Шиљеговцу службовао Сретен Динић,  школа је била у правом смислу угледна. Имала је ђачку књижницу са читаоницом, школску апотеку, школску башту, школски рибњак и све друге потребне услове за народно култивисање и просвећивање. Јединствен је пример, који се у овој школи појављује, да је из тих  давних зачетака израсла данашња школска библиотека, која броји преко 20 000 књига.
              Школа престаје са радом по други пут  1914 године, учитељи бивају мобилисани а у просторије школе се усељава бугарска војска. Ту у тој згради су затварани многи грађани Шиљеговца, мучени и пребијани од стране бугарских окупатора, а неки после тога и стрељани или вешани. Топлички устанак Косте Пећанца 1917. године допро је и до Шиљеговца. Тада је прота Аврам Јовановић одржао говор у дворишту школе, којим је скренуо пажњу  устаницима да устанак није лак посао и да на томе  или треба истрајати или не почињати. Устаници су  били раздрагани и одешувљени покретом, али су устаничке снаге биле мале и устанак није могао да успе. После неколико дана  бугарска војска је ушла у Шиљеговац и одмах почела да пали куће, убија и силује женску чељад. Бугари су ухватили и убили проту Аврама Јовановића и  његово тело бацили у Мораву.
              Одмах по ослобођењу земље школа је почела са радом. За управитеља школе је постављен Милисав Јоцић. Он је уложио велике напоре за подизање споменика палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Милисав Јоцић је је једна од светлих фигура у алеји просветних радника који су службовали у  Великом Шиљеговцу, како радом у школи тако и радом на народном просвећивању. За време његовог службовања у школи је била смештена мисија америчког Црвеног крста са  две медицинске сестре и једним лекаром, Французом. Шеф ове мисије био је доктор Гаврило Којић, Србин из Америке. Тада је захваљујући залагању Милисава Јоцића и доктора Којића  отворена амбуланта и Шиљеговац је добио сталног лекара. Проглашењем Великог Шиљеговца за варошицу 1926. године почиње још бржи развој  насеља а са њим и школе.
              Други светски рат је поново прекинуо рад школе, која  се претвара у војничку касарну, а 1943. године бива спаљена. Обновљена је након завшетка рата, а  своју пуну афирмацију доживљава у другог половини двадесетог века. Први весници прогреса и ванредног напредовања школе после Другог светског рата  су  Света Максимовић, Стојан Аврамовић, Живана Томић, Драги и Дара Ковачевић и посебно професор српског језика  Вера Максимовић, која је после Шиљеговца била једна од веома познатих професора града Београда и која је у методици  језика имала реноме југословенског значаја. Школа већ 1952. године прераста  у осмогодишњу  и бива проглашена огледном. 1957. године по други пут је проглашена огледном и добија значајна материјална средства. У то време се подиже школска кухиња, радионица и агротехнички кабинет. За свој успешан рад школа убрзо добија значајна признања попут Републичке награде 25. мај 1968. године и Ордена заслуге за народ са златном звездом 1972. године.

                 
Летња учиона под крошњама липа испред новог школског објекта
 
              Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година започета је изградња новог  објекта, као и доградња, адаптација и реновирање старе школске зграде.  У велелепном школском дворишту, које је више пута проглашавано најлепшим у Србији, (последњи пут 2003.године) између крошњи липа и кестенова, ниче нови школски објекат. А скривена у четинарима као стидљива лепотица појави се фискултурна сала, која је по стандардима, има укупно 386 квадрата површине, са подом од паркета, висине 8 метара, са пратећим просторијама, свлачионама где се ученици припремају за час, кабинетом за професоре и трибинама за гледаоце. Поред ученика спортску халу користи и месни Одбојкашки клуб.  Дубоко у школском дворишту се налазе спортски терени за кошарку, мали фудбал, рукомет, одбојку, атлетска стаза, јама за скок у даљ, тобогани и остале справе за вежбање и исказивање снаге и спретности. У непосредној близини је и месни фудбалски стадион.  Деведесет и друге године завршена је адаптација и реновирање старе школске зграде, која доби свој првобитни изглед из 1886. године, и тиме су створени оптимални услови, какви се само пожелети могу, за рад школе. Том приликом школа је добила и разгласну станицу. Биле су то изузетно успешне године образовно-васпитног рада у Великом Шиљеговцу. Заслуге за то припадају, пре свега, бившим  директорима: прво Живодрагу Ружићу, а потом Бранивоју Ракићу, који су себе уградили у темеље ове школе и служе као ванредни пример како треба да раде и стварају просветни радници. Такође, поред ове двојице дивова и горостаса у свом раду, за допринос развоју, напретку и успеху ове школе не сме се ни у једном тренутку заборавити  узоран колектив.   
     
              Школске 1991/92. године у нашој општини долази до реализације Мреже школа – две године раније него у Републици Србији. Школи у Великом Шиљеговцу припајају се потпуне осмогодишње школе из Рибара и Каоника и тако наста једна  школа са једанаест издвојених одељења. Настављају се успеси школе, како у одличним резултатима у образовном раду, тако и свеукупном деловању  у правцу духовног оплемењивања становништва овог краја. Вредно је поменути и културну манифестацију која  се догодила 3. јуна 1995. године. Наиме, после дводневног рада у Крушевцу, по први пут у Великом Шиљеговцу, одржана је завршна дебата Филозофско-књижевне школе на тему: ,,Проблем зла у филозофији и књижевности“.  У раду овог научног скупа учествовали су: др Светозар Стојановић, академик др  проф. Михајло Марковић, Слободан Жуњић, Мирко Зуровац, проф. др Владета Јеротић, проф. др Саво Лаушевић, Предраг Драговић – Кијук, Слободан Томовић, др Димитрије Калезић, проф. др Павле Бубања, књижевник Милош Петровић, др проф.  Павле Ивић, проф. др Мирослав Егерић,  проф. др Миладин Животић, др Светлана Стипчевић, др Светозар Кољевић, Адам Пуслојић и други. И  1996. година је обележена бројним активностима.  У недељу, 21. октобра одржан је Научни скуп у подручној школи  у Каонику са циљем да се обележи један значајан јубилеј: 120 година битке на платоу Кревет. Учесници Округлог стола били су звучна имена из наше историјске науке: др Саво Скоко, др Владимир Станојевић, др Милорад Екмечић, др Славенко Терзић, др Михајло Војводић, др Драгољуг Живојиновић, др Радош Љушић, мр Небојша Ђокић и професор књижевности,  члан  САНУ  и  Европске  академије  наука, др Драган Недељковић.
              Резултати у настави и ваннаставним активностима су допринели да је ова школа сврстана у сам врх у Републици о чему сведоче на десетине, награда, диплома, ордена и одликовања. Зидове школског хола   данас красе преко три стотине различитих  диплома, плакета и других признања. Сва су  та признања изузетно вредна   а  најзначајнија је свакако Вукова награда добијена 1998. године за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору,. Ова награда је продукт изузетног залагања више генерација ученика, наставника и бивших директора.
              Већ три ипо деценије школа реализацијом изборних програма успешно промовише савремену  производњу ратарских  култура и садница четинара, лишћара и различитог украсног биља и тиме професионално опредељује омладину средине. Школа у свом поседу има два хектара обрадиве  земље и комплетну механизацију за њену обраду што представља потенцијал за производњу различитих врста, на тржишту траженог, садног материјала који се не може произвести на отвореном простору чиме се остварују значајна финансијска средства за опремање школе савременом наставном технологијом која омогућава квалитетнију наставу. Школа развија ученичко задругарство у племенитој тежњи да идеју задружног рада усади у младе што раније. Формиран је задружни повртњак и плантажни воћњак и  мали задружни пчелињак. Тиме ученици од малих ногу стичу навике будућих модерних произвођача хране, онима којима та производња није тегоба, него оно што им живот испуњава радошћу. Стога није случајно што је 1997. године, у простору основне школе, отворено и Одељење пољопривредне школе, јер је ова  основна школа својом опремљеношћу превазилази и неке средње пољопривредне школе.
              Школа у Великом Шиљеговцу је данас једна од најсавременијих и најлепших школа у Србији. Похађа је 650 ученика распоређених у 40 одељења. О квалитету наставе се брину 64 наставника, педагог, психолог и директор школе.  Почетком 21. века учињен је  значајан корак ка стварању повољнијих материјалних услова рада куповином савремених рачунара, ласреских штампача, скенера, видео бима и остале савремене информационе технологије. Формиран је нови кабинет за информатику. Школа је повезана на Интернет што омогућава брзу и ефикасну електронску комуникацију са читавим светом. Круна рада на медијској презентацији школе је засигурно израда Веб сајта школе, што је плод рада Тима за школско развојно планирање. Наставнички колектив се за кратко време информатички описменио што омогућава информатизацију наставног процеса. Унутрашњост школе уређена је изузетно педантно, креативно и са пуно уметничког стила и представља веома инспиративни радни простор. У холовима, поред ученичких ликовних и литерарних радова и сталне поставке предмета из етно колекције, има и пуно свежег цвећа.  Школа препознатљива по квалитету привукла је пажњу Учитељског факултета из Јагодине, тако да суденти овог факултета део своје педагошке праксе обављају управо у Великом Шиљеговцу. Добар глас стигао је и до Цириха. Радне посете студената и професора Педагошке академије из тог града већ су постале традиционалне.  
              У  периоду од 21. до 27. новембра 2005. године,  школа у Великом Шиљеговцу, једна од најпознатијих у Србији, огледна и угледна, обележила је на најсвечанији и примеран начин 140.годишњицу свога постојања. Уз добру организацију, брижљиво припремљен план и подршку Општине Крушевац, као и  бројних установа и организација, ова школа је све учинила да то не буде само школско обележје, већ је прославом обухваћен читав крај. Прослава је отпочела изложбом ученичких радова, наставила се позоришним представама "Кир Јања" (Градско позориште из Алексинца) и "У мрежи" (Народно позориште из Крушевца), концертом народних игара и песама у извођењу ансамбла КУД-а "14 октобар" из Крушевца, спортским утакмицама и промоцијом монографије "140 година школе у Великом Шиљеговцу", која поред бројних техничких недостатака представља изузетно вредан хронички запис о постојању и раду знамените школе. Монографија са 460 страница доноси обиље података и пружа целовиту и садржајну слику раздобља  од 1865. године до данашњих дана. Аутори монографије су радници ове школе. Посебан осврт заслужује свечана академија јер се њоме освежило сећање на оне учитељске прегаоце који су својим радом у овој школи у своје време оставили неизбрисиве трагове свога просветитељског и школског рада. И поред забавних тачака, основна нит свечане академије била је,  намера да се најистакнутијим ствараоцима ода признање и захвалност и то је учињено, по коментарима публике,  на бриљантан начин. Посебно је била дирљива појава добитника звања "Ђак генерације", који су од своје бивше школе као поклон добили монографију школе. Високе домете ове школе потврђују успеси њених ученика и у даљем школовању, како у средњим школама, тако и на факултетима. У протеклих 147 година, више од две стотине ученика, који су основну школу завршили у Великом Шиљеговцу,  стекли су највиша звања у областима за које су се били определили. Доктори појединих наука постали су Мирослав Панић, Бранко Ристић, Милана Ивановић, Рајко Агатоновић, Драган Ђукић. Магистри су Војислав Вељковић, Југослава Миљковић, Жана Станковић, Немања Панић. Специјалисти појединих научних области су: Драгиша Ракић, Томислав Степановић, Драган Вељковић, Звонко Динић, Србијанка Цивић, Драшко Станковић, Слађана Игњатовић.
              Ова установа је и данас квалитетно укључена у реформске процесе. Усмерена је ка модернизацији наставног процеса, са пажљиво осмишљеном стратегијом учења и креирања квалитетне школе која ће бити покретач бржег друштвеног развоја.
.