ОШ " ВЕЛИЗАР СТАНКОВИЋ КОРЧАГИН" - В. Шиљеговац
НИЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ДРУГОМ ДАТИ

НЕД	ПОН	УТ	СРЕ	ЧЕТ	ПЕТ	СУБ
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30

Стручно предавање - Псеудоисторичари

ОШ „ВЕЛИЗАР СТАНКОВИЋ КОРЧАГИН“
АКТИВ ДРУШТВЕНИХ НАУКА
 
ПСЕУДОИСТОРИЧАРИ
 
СТРУЧНО ПРЕДАВАЊЕ – БОЈАН ПАНИЋ
КАОНИК 14.02.2014. ГОДИНЕ
 
Зашто баш ова тема?
Разлози су следећи:
1. Када смо правили план стручног усавршавања за 2013/2014. годину свако је требао да одреди неку тему коју треба да презентује. Ја сам тада читао књигу Радивоја Радића, Срби пре Адама и после њега и предложио да одржим предавање о псеудоисторичарима.
2. Други разлог је тај што ми велики број колега и ученика стално поставља питања о досељавању Срба и осталих Словена на Балканско полуострво у 6. и 7. веку.
Данас на интернету можете свашта пронаћи и прочитати. Ако немате јасно изграђен став или мишљење о нечему то у великој мери може утицати на вас.
Због свега тога ја данас желим да изнесем своје мишљење о овом проблему.
Историја је друштвена наука која је веома подложна утицају политике и идеогије.
Општа криза, чији смо сведоци већ дуги низ година, а која је за последицу имала и свеопшту пометњу духа, произвела је једну нову невољу која се веома размахала. О чему је, заправо, реч? Утисак је да је последњих година историјска наука више него икада раније изложена нападима исувише самоуверених и површних дилетаната. Такође се чини да ниједна хуманистичка наука није толико злоупотребљавна и постала поприште агресивних аматера као што је то био случај са историјом.[i]
У радовима дилетаната, које прате гламорузне најаве у медијима, на методолошки недопустив и опасан начин преплићу се епска поезија, дневна политика, митологија, прижељкивања историја, слободна домишљања.[ii]
Одломци њихових тектова се у виду фељтона у разним дневним новинама, као духовна храна нуде широкој читалачкој публици горљивој да нешто више сазна о сопственој прошлости. Овде не могу а да не поменем духовиту опаску старог аустријског књижевника Карла Крауса који каже да писати фељтон значи коврџати увојке на ћелавој глави.[iii]
Ако у историографији преовладају ирационални елементи (митови, легенде), таква историја је отуђена од стварности и историјске реалности и најчешће се своди на локална и локалпатриотска (завичајна) исказивања, као и индивидуална казивања појединих актера који преувеличавају своју историјску углогу.[iv]
 
Ко су познатији псеудоисторичари?
Осамдесетих година 20. века појавила се књига под називом „Хомерова слепа публика“ у којој је њен аутор – реч је о мексичком хотелијеру који се зове Роберто Салинас Прајс – смело тврдио да се древна Троја не налази тамо где се налази него да је смештена у херцеговачкој Габели.[v]
Ипак најзначајније дело псеудоисторичара је „Срби народ најстарији“ Олге Луковић Пјановић. Она, а и њени следбеници истичу да је садашња историја дело берлинско- бечке школе. Ова кованица је утицала на један део Срба попут Павловљевог рефлекса. Та крајње произвољна флоскула потом је као у хору понављана безброј пута. Тако је и створена тзв. „српска аутохтонистичка школа“.[vi]
Ко су још доајени српске аутохтонистичке школе?
Др Борис Влајић-Земљанички написао је дело  „Срби староседеоци Балкана и Паноније у војним и цивилним догађајим са Римљанима и Хеленима од I  до X века“. Питање за све нас је где је нашао Римљане и Хелене у седмом, осмом, деветом и десетом веку? Овај аутор наводи да је 8 година радио на својој књизи. Он ипак заостаје за Олгом Луковић-Пјановић која каже да је „после 28 година проучавања целокупне документације Националне библиотеке у Паризу“, у својој књизи објаснила где су корени српског народа. Навођење ових година је намењено читаоцима који би зинули од чуда према тој големој учености. Шта би та документација требало да буде? Гомила тајанствених папируса или пергамената у некавком прашњавом ковчегу који до сада нико није откључавао или нешто слично? [vii]
Веома је интересантан рад Драшка Шћекића. Он у својој књизи на једном месту наводи како је надбискуп Латфут израчунао да је свет створен тачно у 9 часова пре подне 23. октобра 4004. године старе ере. На следећем месту у истој књизи наводи да је Прва сеоба Срба и њихово расејање отпочело око 4500 година пре Христовог рођења.  На некој од следећих страна помиње се чак и 5000 година пре Христа. Закључак је да су Срби стварно најстарији народ на свету, старији и од Адама.[viii]
Занимљиво је посматрати и интелектуалне биографије ових псеудоисторичара. Госпођа Луковић-Пјановић дипломирала је класичне језике; Др Борис Влајић-Земљанички је економиста, машинство је вокација др Јована И. Деретића, Драшко Шћекић је завршио политичке науке...[ix]
Најпознатији псеудоисторичар данас јесте Јован И. Деретић. Интересанто помена је његово дело Западна Србија: кратак историјски преглед историје Срба од 3. века с.е. до наших дана
Овде ћу навести само неке грешке које се јављају у његовом делу.
Он каже да је отац Стефана Немање био Деса, док је модерна наука утврдила да се отац Стефана Немање звао Завида. Даље он наводи да је Јерина Палеолог била жена деспота Лазара Бранковића. Две грешке се ту јављају. Ирина је била родом из породице Кантакузина и није била жена, него мајка Лазара Бранковића. Њен муж је био деспот Ђурађ Бранковић. Он наводи и да је Мехмед II Oсвајач био син Јелене, кћерке деспота Ђурђа. Опет грешка. Није у питању Јелена, већ Мара Бранковић. Такође је познато да Мара Бранковић није била мајка Мехмеда II Oсвајача. [x]
То су само неке од грешака најпознатијег машинског инжењера који се бави историјом.
Овакве и још веће грешке могу да се нађу и у делима осталих псеудоисторичара.
У њиховим делима присутно је и непознавње методологије историјске науке; закључци су површни и неразумљиви; не праве разлику између историје и хронике; између извора и литературе. Олга Луковић Пјановић чак у свом делу наводи цитат из књиге Вука Драшковића „Нож“ и њиме објашњава старину српског народа. Она наводи и да преци њене мајке били житељи Балкна још у 4. веку пре Христа, тј. у доба Александра Великог, када су истребљени последњи лавови на Балканском полуострву.[xi]
Велики број псеудоисторичара сматра да Немањићи потичу од императора Лицинија, савладара Константина Великог. У српским родословима пише да је Ликиније Србин и налазе се такве вести о Немањином пореклу. Међутим, многе владарске династије средњег века настојале су да прикажу своју старину, па су њихови дворски историчари посезали за најразноврснијим родбинским конструкцијама. Тако су настајале породичне легенде које нису имале много везе са историјском истином, те им научници нису ни поклањали поверење.[xii]
Велики број закључака псеудоисторичара заснива се на подацима из лингвистике. Да чујемо како то звучи. 
Они сматрају да су Етрурци у некој вези са Рашанима. Прочитаћу шта је о томе рекао професор лингвистике Александар Лома. „У сваком случају, прича о вези наводног назива за Етрурце Расена са Рашанима има отприлике онолико смисла као кад бисмо на основу стиха народне песме о Марку Краљевићу Остави се Марко четовања тврдили да су Срби већ у 14. веку знали за Интернет“.[xiii]
Олга Луковић Пјановић на 113. страни своје књиге каже: „А зар Церија, та илирска краљица, не носи своје име по планинској области око Цера? Шта рећи?!
Закључак
Радивој Радић је направио одлично поређење у ком је приказао наведене псеудоисторичаре и њихов рад. Они наликују онима који не знају да играју шах, не знају чак ни како се крећу шаховске фигуре, не знају да топ иде право, ловац косо, скакач у облику ћириличног слова „г“, не знају дакле, ништа о игри на 64 поља, али их то не спречава да умишљају како могу да стручно и меродавно пишу књиге о Шпанској партији или Дамином гамбиту, нпр.[xiv]
Доситеј Обрадовић је рекао: „Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода; но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити“.[xv]
Једна латинска изрека каже: Ne sutor supra crepidam (Обућар нека не суди изнад ципеле).[xvi]